Pet riječi koje okončavaju izbirljivost u ishrani

izvolijevanjePIŠE: Leigh Anderson

Kada je moj stariji sin imao 18 mjeseci, prestao je da jede ono što sam mu spremala. Ljutio se konstantno za vrijeme jela, pokazujući prema plakaru gdje su se nalazili kreker i hljeb. Odbijao je voće i povrće. Činilo mi se kao da sam hranila Vikinga. U očajanju sam krila povrće u kajgani i jurila ga po kući sa kašikom graška. Za vrijeme svakog ručka izgledao je kao vezana životinja, koja bi okretala glavu kada ne želi da jede i cerekala se na svaki moj neuspjeh da ga nahranim.

Žalila sam se prijateljici koja ima šestogodišnju ćerku na naše probleme za vrijeme jela. Rekla je, ’’Znam na šta misliš! Prošle noći Ava je željela paštu za večeru, pa samih i spremila, ali nije ih ni okusila. Onda je rekla da želi grašak i spremila sam ga. Nije ga ni probala. Onda je rekla da želi đevrek i dala sam joj ga. Ni zalogaj nije pojela. Možeš li da vjeruješ?’’

Kao da je sljedećih 10 godina prošlo pred mojim očima. Napravila je tri jela? Čak sam i ja sa svim trikovima i ubjeđivanjem koje sam koristila shvatala da je to ludilo!

Već sam omrzla vrijeme za ručak, konstantno moljenje i pregovaranje sa svojim tada dvogodišnjim sinom, nagovarajući ga da pojede jedan zalogaj više i onda ga nagrađujući desertom. Imala sam osjećaj kao da ludim. Nijesam željela da nastavim na tako i suočavam se sa istm situacijama i kada bude imao šest ili deset godina, ili ne daj Bože više.

Desilo se to da sam naišla na revolucionarnu knjigu Ellyn Satter Moje dijete: Hraniti sa ljubavlju i razumom, i to je bilo štivo koje mi je bukvalno promijenilo život. Satter, dijetetičar i porodični terapeut, promoviše ’’podjelu odgovornosti’’ za vrijeme jela: Roditelj odlučuje kada treba jesti, kada poslužiti i gdje poslužiti jelo, a dijete odlučuje da li da jede i koliko. Na stolu uvijek treba da bude nešto što znate da će djeca jesti, kao što su riža, voće ili hljeb, tako da novu hranu probaju uz onu koja im je poznato. Nema pritiskanja djeteta da ’’samo proba’’ bilo šta ili inisistiranja da pojede određeni broj zalogaja. Desert se ne dobija u zavisnosti od toga je li dijete pojelo sve ili koliko je pojelo. Satter promoviše porodične obroke, tako da odrasli jedu sa djecom dok djeca gledaju roditelje kako jedu zdravu hranu.

Ovo je funkcionisalo kao magija – sva drama za vrijeme jela je odjednom isčeznula. Spremam jelo i poslužujem ga (Satter savjetuje roditelje da puste djecu da se sami poslužuju, ali ja ne poslužujem jelo – već pravo iz lonca na tanjir), i on može da jede ono što mu se sviđa bez mog nagovaranja. Može da dobije još od bilo čega što mu se dopada. Druge opcije za ručak ne postoje i za dvije godine ovakvog programa on više ne pita za njih.

Mom sinu je sada 5 godina, ali i dalje više voli meso i hljeb nego voće i povrće. Ali, pošto smo prestali da ga pritiskamo i pregovaramo sa njim, probao je svojevoljno više zeleniša nego što sam mogla i pretpostaviti da će ikad probati. Sada voli hranu koju ranije nijesam ni mogla pomisliti da bi mogao zavoljeti: dinstano sočivo i integralnu rižu, supu od bosiljka i tikvica, boraniju i brokoli.

Ali, ne voli onu hranu koju sam mislila da će odmah zavoljeti, kao što su lazanje. (Ko još ne voli lazanju?) I da, ponekad za ručak imamo ’dječji meni’ – pljeskavice ili picu, jer je to njegova omiljena hrana. Zato ponekad za ručak imamo i moje omiljeno jelo. Satter ističe da je dobro da djeca znaju da svi, i roditelji kao i djeca, s vremena na vrijeme imaju na jelovniku svoju omiljenu hranu.

Da li će dijete dobiti desert ne zavisi od toga koliko je pojelo. Mi rijetko kad imamo desert, uglavnom jedemo slatkiše popodne. A za vrijeme deserta, pratim uputstva gospođe Satter u puštanju djeteta da jede svoj desert sa ručkom, što funkcioniše bolje nego što mislite. (Prvo pojede desert, a onda porciju obroka.)

Pa, šta su onda pet magičnih riječi? ’’Ne morate to da pojedete.’’ Naš novi metod ne znači da on nikada ne pokazuje da mu se nešto ne sviđa, kaže ’’bljak’’ ili da neće ništa pojesti. Prije neki dan je pogledao u svoj tanjir i rekao ljutito, ’’Hej, želio sam dobro jelo,’’ zbog čega sam nakon sat vremena provedenog uz šporet, poželjela da svu hranu sa stola bacimna pod.

Ali, svaki put kad kaže ’’bljak’’ ili ’’Ne želim to,’’ ja kažem mirno, ’’Ne moraš da jedeš,’’ i počnem da jedem halapljivo svoj obrok.

Najveća prednost je u tome što sam prestala da jurim sina po kući da bi jeo – stvarno sam prestala i da ga nadgledam šta jede. Jer, jela koja spremam su razumno zdrava i prilično raznovrsna, mogu da uživam u svom jelu i da ga pustim da jede ili da ne jede. Nemam ograničenu listu ’’onoga što će moja djeca jesti.’’

Takođe sam prestala da razmišljam o kuvanju. Kuvam šta god poželim da jedem, i ako moj sin to ne želi da proba, na primjer, tikvicu i kobasicu koje sam spremala prije neko veče. Uz to jelo je bilo hljeba, šargarepe i nekoliko komada jabuke na svačijem tanjiru. Možda će pojesti zalogaj kad ga budem spremala po dvadeseti put, ali za to vrijeme dok ja uživam u tom jelu, moj mlađi sin takođe jede po malo i kobasice i tikvice, i jelo nije propalo. Ovaj metod totalno briše nervozu koja ide uz ’’hranjenje djece.’’ Takođe pomaže djeci da obrate pažnju na fizičke znake sitosti – ispostavilo se da moj sin ne jede mnogo bez obzira na to šta poslužujem. On jednostavno nije gladan naveče. Pa se trudim da prethodna jela spremim da budu što hranljivija, tako da ne moram da brinem npr.  za večeru.

Naravno, nije uvijek sve savršeno. Mnoga jela koja spremim nijesu savršena i nikome nijesu primamljiva. Voljela bih da smo svi malo više spremni da probamo nova jela. A porodični ručak se ne dešava svaki dan – ponekad je tu samo jedan roditelj ili nijedan, jer ja često nijesam gladna kada je djeci vrijeme za ručak. Ali, ovaj sistem je sveobuhvatno funkcionisao prilično dobro. Prestali smo da od hrane pravimo nagradu ili kaznu, jer mislim da može dovesti do djetetovog pogrešnog razmišljanja o hrani kao dobroj ili lošoj. Ne mora da navali na svoje jelo kako bi dobio sladoled i ne forsiramo ga da ignoriše svoje fizičke potrebe da bi jeo nešto što ne želi da jede.

’’Ne moraš to da pojedeš’’, izgovoreno blagim tonom, bez ljutnje, je potpuno promijenilo moj život. Isti metod sam i iskoristila sa našim drugim sinom, veoma uspješno. Ponekad ne pojede ni zalogaj i u iskušenju sam da mu dodam nekoliko kašika dok gleda TV. Ali ipak, umijem da se obuzdam. Mislim, ne mora to da pojede.

Izvor: Huff Post Parents
Prevela: Bojana Rajković

Podijeli ovaj post

Google1

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*