Tamarant i guz-guz

obrok

PIŠE: Tamara Zidar, blog Geravodeli

Nisam neka kuvarica. Priznajem. Uhvatim sebe često kako listam kulinarske sajtove, u potrazi za inspiracijom, gledam sve te fotografije i pomislim “pa mogla bih to i ja”. Kao i svi oni komentari ispod fotografija radova modernih umjetnika. “Mog’o sam ovo i ja da nacrtam”. E, to je ta ključna razlika između mogućnosti i realnosti. “Sve smo mogli mi, da je duži bio dan…” Ili da smo bili malo manje lijeni.

Tako i ja. Imam kuhinju, gomilu kuhinjskih uređaja, aparata, dvije pijace, gomilu supermarketa, profi foto opremu, a jedino što mogu da ponudim su loše kadrirane instagram fotografije nespretno aranžirane hrane. Osim kada muž kuva. On je profi aranžer. Rispekt!

Nego, ne kažem ja da ne znam da kuvam. Daleko od toga. Pratiš uputstva, vremenom naučiš kako/šta i sa čime ide, malo dozvoliš sebi slobodu i voilà – eto ručka. Slično kao i kad smo u parkiću zavijali sarme od pijeska u kestenovom lišću i pravili čorbice od trave i onih bijelih bobica sa žbuna koje sočno puknu kad ih baciš na asfalt i zgraziš patikom. Ne znate o čemu pričam? Pffff!

Čitam skoro drugaricu food blogerku, kaže:

“U trećem srednje sam otkrila da sam gurman.
Mislim, uvijek sam voljela da jedem i uvijek mi je bilo bitno šta ali tek kada sam par puta pobjegla sa časa da bi u Mediteraneu pojela panna cottu sa karamelom, i koja je tada koštala kao četiri moje užine, tada sam shvatila šta ću posebno obožavati da radim u životu – da jedem lijepe stvari.”

U srednjoj je vrhunac mog gurmanluka bio pužić sa susamom i to još umakan u jogurt. A u džepu “Zeka” od 5 dinara, jer to su te pogodnosti života u gradu koji ima Žitopromet.

Kako sam se hranila – hranila sam se. Došao je momak, pa onda muž… Kad je bilo prilike, jeli smo napolju i po restoranima, kad nije, tražili smo i vadili metalne novčiće ispod jastuka dvosjeda, čeprkali po džepovima zimskih jakni i kuvali salatu od krompira.

A onda su došla djeca. Prvih šest mjeseci – milina. Ja jedem, proizvodim i hranim. Kao neka mala frabrika. Mogu reći i krava, ali ljepše zvuči fabrika. Ne moram da brinem kada i kako, bitno je samo da unosim neku hranu i tekućinu u sebe. Zdravu, razumije se. Zdravooo zdravo, vrijeme je da se upoznamo.

Radovala sam se tom šestom mjesecu. Mogu reći zato što sam željela da vidim mog malog dječaka kako prvi put ručka pravu hranu, a mogu i reći zato što je to značilo da i neko drugi, sem mene, može da ga nahrani. Prvo povrće koje preporučuju – keleraba! Šta je keleraba? To je sigurno nešto u rangu paškanata, celera i tako tih čudnih korjen-povrćki koje baba koristi za kuvanje supi. Ništa primamljivo.

Ali, šta je-tu je, mladunčetu najbolje. Idemo u nabavku kelerabe. Kažu “keleraba je toliko zdrava i toliko malo kalorija ima da ih više potrošiš žvačući je”. Naravno, malo je stručnije to bilo sročeno. Nego, hajde da je probamo. Prvo ja, pa mladunče. Ispostavilo se da ta keleraba zapravo i nije takav bauk. Ukus sličan onom korjenu kupusa oko kojeg smo se svi borili. Šalim se, nismo se borili, ja sam dugo bila jedinica i cio sam dobijala za sebe. To se inače, u mom kraju, zove kočan.

Probasmo kelerabu, preživjesmo, idemo dalje. Šargarepu znam. Krompir takođe. Kažu može i pirinčano mlijeko. Kako se sad pa to radi?
Okej, skuvam pirinač. Kako? Koliko? U kojoj šerpici? A koliko dugo da ga kuvam? Koliko vode da sipam? Da li da ga procijedim? Je l kroz cjediljku za čaj? Ili kroz pelenu? A koji pirinač? Kočanski, dugo zrno, bijeli ili pak integralni. Ali ima na rafu i neki basmati, pa neki za rižoto… Jedva se odlučih, dobro se nisam kući vratila sa 20 kila pirinča, od svake vrste po jedna kesa. Nisam ni znala da nam je lokalni market tako dobro snabdjeven. Pola pirinčanog mlijeka na tepihu, pola na portikli, a dvije kapi u mladunčevim ustima. A ja skuvala pola kile. Reko’ ko zna, možda ogladni.

Sljedeće, piše kinoa. Šta d fak je kinoa? Ahaaa, prastara pseudo žitarica kojom su se hranile Inke? Interesantno. Kupim, skuvam, bljutavo, gorko ali zdravoooo. Jedemo, miješamo, poslije par mjeseci smo uspjeli da ga dovoljno dobro zamaskiramo da ga u jelu i ne osjetimo.

Amarant. Hihi, ovo mora da je super. Kao Tamarant! Proso sam umalo prosula kad sam ga probala, ali sam shvatila da se kanda treba začiniti prije jela. Kus-kus sam nazvala guz-guz i odmah mi je bio zanimljiviji.

Nakon mladunčeve navršene prve godine, bila sam pravi maher. Razbacivala se fensi imenima namirnica kao da sam iz artičoke, a ne iz kupusa rođena. Pa onda malo iskrivim obrvu ako kod sagovornika primjetim da ne znam šta je batat. Pa brije, ja to znam već… tri mjeseca.

Tokom dana, uspavam bebirona, a onda trk za kompjuter da čitam koliko bješe gvožđa ima u blitvi, a koliko u naru, a da li se kuva bijeli i crveni krompir.
I tako ja postadoh opterećena keva. Jedna od onih kojoj je “samo bitno da dijete jede”. Keks i mlijeko? Ma šta ti pada na pamet. Isključivo kinoa iz organskog uzgoja sa pirinčanim mlijekom i rogačem, pomiješana sa jabukom i dvije kašičice javorovog sirupa.

Povrće stiže jednom nedjeljno, direkt sa organskih farmi. Glavica karfiola – čitavo bogatstvo. Dok ga oljuštim, od kilograma ostane 200 grama. Ali to je zdravo. Djetetu kuvam ono bijelo, a ja ću lišće i korjenje. Pa šta, skupo smo ga platili, da se ne baci.

Onda je došlo i drugo dijete. Skuvam malo više, oni pojedu malo manje… Uveče pakujemo suđe u mašinu, kaže muž “E, ostalo je njihovog ručka, hoćeš da pojedeš?” Neka, dragi, samo ti jedi. Tebi treba.” “Ma, evo, nisam ni ja nešto gladan, a vidim ima hljeb, jesi li za sendvič možda?” “Može, a sad ću i smoki da otvorim.”

I tako djeca, jedu, šta će, sve zdravo, a ja sočivo s’ oči ne mogu više da gledam, pa trk inkognito žvaćem onaj smoki u kuhinji, ali tiho, da se ne čuje da krcka. Poslije malo isperem usta, da ne mirišem baš na grijeh.

Prošlo je pet godina od tada. Kako su mi djeca? Odlično, hvala na pitanju. Jedu i kinoe i blitve i spanaće i batate… Nekad se istripuju da je crveno povrće ljuto pa ga bojkotuju mjesec dana, ali poslije se resetuju pa ponovo jedu.

Zdrava su? Jesu, da kucnem u drvo. Trče, jurcaju, padaju, sapliću se, štrokaju… Ponekad slinave, kašlju, ali brzo prođe. Kažu, sve je to normalno.

Šta su večerali? Ma našli neku plazmu od prije par dana u kesi ispod stola, a i pojeli svu šećernu dekoraciju sa torte na dječjem rođendanu maloprije.
Pa šta, ne moraju valjda svako veče da jedu?!

 

Podijeli ovaj post

Google1

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*